🫥 🫥 🫥 Dno ambisa 🫥 🫥 🫥

Описание: Sve su se senke u jednu slile,
dok zadnju paru dajem za sto,
godine teške, k’o crne sile,
vukle me uvek na samo dno.
Zora se krade, a ja je neću,
šta će mi sunce kad nemam nju?
U svakoj čaši ja tražim sreću,
al’ samo tugu pronalazim tu.

Na mome licu kafanska prašina,
u mojim venama otrov i med,
ubija tišina, davi daljina,
na srcu ostao je samo led.
Nema te više da ruku pružiš,
dok tonem polako u ovaj mrak,
ti drugom sreću i na ponos služiš,
a moj je život samo bezdan crni. Sve me u njemu vuče na dno. Dođi još jednom mi ruku pruži, valjda sam zaslužio to.


Guraš me polako u ambis,
tamo gde nade više nema,
bez tebe, dušo, sve je sramota,
samo mi prazna postelja drema.
Guraš me tamo gde ponor se plavi,
da nikad ne nađem put ka javi!

Pogledaj ove razbijene flaše,
to su komadi mog prokletog veka,
ovde se sudbine prodaju naše,
za malo laži i malo leka. Ali nema ništa što može da spasi ovog grešnog čoveka.


Sviraj mi, druže, onu najtežu,
što se u mraku k’o rana otvara,
kad uspomene u čvor me vežu,
dok se u pepeo život pretvara.

Nek se sruše svi ovi zidovi,
nek reka odnese svaki moj greh,
kad su mi dani k’o teški okovi,
a tvoj mi fali mili smeh.
I ne pitaj me gde ću sutra biti,
kad me ovaj ambis skroz proguta,
navik’o sam ja gorke suze piti,
na kraju ovog slepog puta.


Guraš me polako u ambis,
tamo gde nade više nema,
bez tebe, dušo, sve je sramota,
samo mi prazna postelja drema.
Guraš me tamo gde ponor se plavi,
da nikad ne nađem put ka javi!