Nada Mamula Što te nema, dragi da mi dođeš

Описание: Ko je bila Nada Mamula?
Pitanje koje sebi ponekad postavim i ne znam odgovora. Biografija veli sledeće: rođena je kao Nadežda Vukićević, od oca Miodraga i majke Smilje, u Beogradu, 9. januara 19727. godine. Nadin otac je, sedam meseci nakon njenog rođenja, tragično nastradao. Pokušao je da pomogne jednom davljeniku i, nažalost, nastradao.
Detinjstvo Nada provodi uz majku i baku, a i uz prve naznake da će postati sjajan pevač. Svedočila je da je izmišljala tekst uz poslužavnik koji joj je koristio kao def. A sve to po ugledu na Vuku Šeherović. A u zgradi u kojoj je živela, u Palmotićevoj ondašnjoj, pre 1941. godine, živeo je, prvak Beogradske opere, Vladeta Popović. Njegovom istančanom i oštrom uhu, nije promaklo pevanje devojčice iz komšiluka. Nada je, tada, prvi put shvatila da je i više nego talentovana. Profesor koji je podučavao Vladetu Popovića, procenio je da Nada ima prirodno postavljen glas, i da sa njom treba raditi i da će biti sjajna operska pevačica. Sve se to dešavalo u praskozorje Drugog svetskoga rata, uz skroman život, Nadi to nije bilo moguće.
Posle rata, 1946. godine, prijavila se na audiciju. Tada je audiciju polagala i Danica Jovanović, potonja Obrenić. I Danica i Nada su primljene. Nada je pevala tri jutarnje emisije uz pratnju Voje Trifunovića. I tu počinju problemi. Čini mi se, a to zaključujem po njezinim rečima: „u porodici su počele da se dešavaju čudne i bolne stvari. I ja sam prestala da kontaktiram i pevam u Radio Beogradu“, da su joj branili da peva. Izvesno je da joj se mati preudala, međutim nisam saznao kada, i da li je to bio razlog zbog kojeg više nije pevala u Radio Beogradu.
Elem, udajom za Nikolu Mamulu, a digitalni arhiv Beograda čuva i taj podatak, Nada je postala službenica železnice, kao i njen suprug. Biva premešten za Sarajevo i Nada odlazi sa njim. Međutim, ljubav prema muzici nju nikada nije napustila. Ni u najtežim životnim trenucima. Slušala je Radio Kosmaj, Radio Sarajevo, i ne kazavši Nikoli, otišla na individualnu audiciju. Nikola se protivio samo dokle je narečje bilo prepreka. „Šta ti njima da pevaš, lepo belo mleko...“ Na toj audiciji dočakli su je tamburaši Joze Penave, sa kojima će tokom svoje duge i bogate karijere otpevati bezbroj pesama, a i trajno ostaviti za večnost desetine. Tada je pevala tri pesme. Uvek je navodila i ime pevača od kojih je pesme čula. Poštovala je kolegu, nije prisvajala tuđe. Citiram: „Gde si dušo gde si rano“ od Danice Obrenić, „Jedva čekam da nedelja dođe“ od dueta Radulović Jovanović, i od Veselinke Ivančević, „Sitna kiša rosila, tri me momka prosila“. Primeljena je istoga dana u Radio Sarajevo, i od tada počinje da se stvara legedna, mit o Nadi Mamuli. Kada želim da pokažem koliko je njen glas postao deo svesti našeg naroda uvek navodim primer „Kad te udarim, pevaće ti Nada Mamula tri dana u glavi“ . Metaftonimijski prenos snažnog glasa na snažan udarac. Kolektivna svest. Celog jednog naroda. Malo je pevača koji behu kao Nada Mamula. Početkom šezdesetih godina dvadesetoga veka u Beogradu, u Domu sindikata, odražan je solistički koncert Nade Mamule. Ništa novo, i jedan običan podatak za biografiju. Ali, to beše prvi solistički koncert pevača narodne muzke u ondašnjoj Jugoslaviji. Što bi pokojna Anđelija Milić rekla: „Prva, prvcata!“ Jedan maleni pano ispred Doma sindikata, sa natpisom „Smederevo, grade od starina“ i jedna reklama u „Novostima“. I cela sala puna. Sa dva reda dodatih, običnih stolica. Nada je pevala melodije iz svih republika. Pratio ju je Sekstet Dušana Radetića, a gost večeri beše KUD „Vukica Mitrović.“ Gore pomenuta pesma o Smederevu, autora je Jovice Petkovića, Nadinog dugogodišnjeg saradnika i prijatelja. Do dana današnjeg nisam čuo niti jednu ružnu reč o Nadi. Njene kolege koji je pamte, pamte bezbrojne anegdote i divno vreme koje su provodili zajedno. .Na jednom kanalu, kojeg više nema, o Nadi su ljudi pisali bezbroj komentara. Najupečatljiviji su oni u kojima ljudi evociraju svoje uspomene na drage im bake i deke, roditelje, koji su voleli da slušaju Nadu. I svi su imali jednu zajedničku osobinu: beskrajnu ljubav prema Nadi i u trenucima dok je pevala, a oni je slušali, prestajali su sa radom, sedeli i uživali. Njen glas može i to. Da vas opusti, da vas odvede daleko u neko bolje vreme, u kojem ste vi i njen glas i uspomene na bezbrojne tretnutke sreće i radosti, a ponekad i tuge, svih nas. Ovim rečima zavšravam ovaj tekst, kojim je i moje obećanje njoj, aprila 2001. godine, tek nekoliko meseci pre smrti, ispunjeno. Dvostruki CD se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije, i biće tamo dok je i biblioteke. Glas je pohranjen za nezaborav, ako tako nešto u prolaznom ljudskom životu postoji. Sada je lakše odgovoriti na pitanje s početka teksta: dobar čovek. Nado, neka ti je večna slava i smiraj duši tvojoj.
I.