Бобан Мркајић из Шековића прилог Српске телевизије са Пала, Хвала Синиши Бертаку на прилогу.

Описание: Бобан Мркајић, из Шековића, својеврстан је феномен – изгубио је у рату и десну ногу, и десну руку, али се не предаје и без помагала вози „голфа“ и језди друмовима. Сваки град има своје „дете улице“. Оног ко се увек нађеи тамо где треба и тамо где не треба. Има га свугде. Често прави проблеме, али није злонамеран. Када нестане, недос
таје. Турнири у малом фудбалу, на пример, нису се могли за
мислити без атрактивних одбрана таквог дечака Бо‘е Мр
кајића – Бобана из Шековића. Иако се играло на бетонској
подлози, то му није сметало да изводи бравурозне параде.
Многи су баш због његових интервенција међу стативама и
долазили на игралиште.
А онда је букнуо рат на овим просторима. Бобан се није
двоумио. Од првих дана оснивања Српске добровољачке
гарде у Шековићима, он је у њеним првим редовима. „Га
раљ“ је био предодређен за њега, јер шта би било друго за
кршног момчину. Свакодневно се из Шековића одлазило са
песмом, а Бобан са гараљом на средини „дајца“, опасан ре
деницима као кројеним за њега. Није тада у првим борбе
ним редовима било „финих маминих и татиних синова“. Би
ла су ту кршна деца радника и сељака.
Свакодневно су се водиле ‘ешће борбе. На узаврелом
мемићком ратишту, недалеко од Калесије, 15. маја 1992. го
дине, Бобан је рањен у десну ногу. У први мах безазлена, ка
сније се испоставило доста компликована рана. У Урген
тном центру у Београду провео је преко три месеца. Одмах
по повратку у Шековиће враћа се у редове Гарде. Иде из
окршаја у окршај, иако се није потпуно опоравио. Приме-
ћивало се како повлачи десну ногу. Није могао корачати
као пре, али није могао да гледа како гардисти одлазе у бор-
бу без њега. Понос и жеља да помогне била је јача од свега.
Судбина је често чудна, непредвидива, а за Бобана је била
окрутна и сурова.
Била је субота 10. октобар 1992. године. Жестоке борбе
на Церској. Гардисти су се приближавали селу Ванџићи. Бо
бан је био на тенку. Припремали су се да скоче са тенка, јер
су се прибли‘авали првој линији. А онда, страшан прасак.
Детонација. Јаук и бол. Крв. Испаљена је „беба“ из „осе“ са
200 метар. Погодила је право у прса Анту Марковића, који
је био поред Бобана.
Активирале су се, и уз Анту, погинуо је и Горан Јовано
вић. Бобан је тада осетио страшан бол. Разнете су му десна
нога, и десна рука и један прст на левој руци. Гелери по телу,
неколико прелома на левој нози. Одмах је превезен саните
том до Милића. Тада губи свест. Хеликоптером га превозе
до ВМА.
Борба за живот трајала је пет дана. Пробудио се тек у
четвртак, 15. октобра 1992. године. Хируршким захватима
морали су да буду Бобану извађени десни бубрег, слезина и
марамица јетре. Ампутирана му је десна нога изнад натко
ленице и десна рука изнад надлактице.
Били су то, вели, страшни болови који се не могу описати.
На ВМА је провео шест месеци, а затим одлази на рехабили
тацију у „Рудо“ четири месеца. У Шековиће долази 7. јула
93. Јуначко срце је издржало све. Бобан није био усамљен.
Стално су га посећивали родитељи, пријатељи и гардисти.
Свака посета је значила много. Било му је лакше када је ви
део да није заборављен. Бобан је поново у своме вољеном
граду, али више не може да корача чврсто и поносно. Ни-
шта више није као пре. Сада је у колицима или на штакама.
Болна слика младости тужних очију.
Наши радници из немачког Гагенауа помогли су Боба
на са 3.000 марака, за које је он купио „голфа“. У њему је
стално. Иако без додатних помагала, успева да вози са јед
ном руком и једном ногом.
88– Немам речи да опишем како је било тешко све то из
држати прича – Али, ипак и срећа ме је пратила. Највише ми
је помогла моја гарда из Шековића. Посебно бих ‘елио да
се захвалим легендарним Брњичанима на челу са браћом
Васић, због помоћи и разумевања.
И данас редовно прати све утакмице и тренинге фудбалског клуба из Шековића. Често му срце брже закуца доких гледа и присети се својих бравурозних интервенција. Неможе више за лоптом, али се не предаје. Језди „голфом“, иде међу људе, знајући да би, кад би опет бирао, сигурно поново, уз сав ризик, узео пушку у руке.
Текст Љубиша Милутиновић РЕВИЈА 92, децембар 1994.