"Bez naziva" kratkometražni igrani film reditelja Gorana Markovića

Описание: Kratki filmovi legendarnih srpskih reditelja na kanalu Filmskog centra Srbije

"Bez naziva" kratkometražni igrani film reditelja Gorana Markovića
Po motivima istoimene pripovetke Borisa Piljnjaka

Moj diplomski rad „Bez naziva“, 1972, proizvodnja Televizija Beograd, prikazan je na martovskom Festivalu dokumentarnih i kratkometražnih filmova. Odmah posle uvodnih kadrova, začuo se prvo tih a onda sve snažniji zvižduk i negodovanje u publici. Tokom filma, zviždanje je preraslo u opšti bunt protiv onoga što se na platnu prikazivalo. Kako je to bilo prvo javno prikazivanje nečega što sam uradio, osećao sam se ne samo zbunjeno nego i apsolutno poraženo.

Sutradan, na konferenciji za štampu, ređali su uvređeni i razgnevljeni kritičari (koliko se sećam, prednjačio je Petar Volk) koji su samo dodavali so na moju sad već otvorenu ranu. Odmah posle toga, otišao sam u vojni odsek i tražio da me pod hitno pošalju u vojsku. Referent me posmatrao pomalo začuđen jer su do tada sva molbe njemu bile upućivane u suprotnom smeru - da se neko oslobodi ili makar da odgodi odsluženje vojnog roka. Ubrzo posle toga nosio sam mitraljez u Petrovcu na Mlavi.

Ostalo je pitanje: čime je moj prvi film izazvao toliki gnev?

Mislim da je od samog početka sve krenulo nizbrdo. Urednica na televiziji, za koju smo mi, mlađi reditelji do tada snimali veoma zapažene, angažovane televizijske emisije, rešila je da nam omogući da diplomiramo sa pravim bioskopskim filmovima, snimljenim na 35mm filmskoj traci i uz profesionalnu obradu. Ali, kao da se odmah ugrizla za usnu; počela je da sumnja u to da mi možemo sami, onako golobradi da napravimo nešto stvarno vredno. Zato je rešila da se osigura i svoju ponudu ograničila na to da filmovi moraju biti na osnovu literarnog predloška i da autori scenarija moraju biti takođe mladi, a već afirmisani pisci.

Ja sam izabrao pripovetku „Bez naziva“ Borisa Piljnjaka a kao scenarista mi je određen već jako popularni mladi pisac Danilo Kiš. On je pročitao pripovetku i napisao nešto jako lepo i pametno što, međutim, nije imalo scenarističku nego pre esejističku formu. Ja sam se na to požalio a urednica mi je rekla da umuknem i snimim ono što je čovek napisao. Kako se snimanje približavalo, doneo sam paklenu odluku – snimiću svoj diplomski film po svom a ne po tuđem scenariju? Seo sam i napisao ga za nekoliko sati…

Sve je, ponavljam, ispalo nekako kilavo od početka pa do te fatalne projekcije. Na kraju sam napravio završnu glupost – potpisao sam kao scenariste sebe i Danila. Kiš se pojavio na toj mučnoj konferenciji za štampu i mirno saopštio da on sa tim filmom, iako piše drugačije, nema nikakve veze. To ubrzalo moju ideju o odlasku u vojni odsek.

Nekoliko godina kasnije, Kiš mi se javno, u bašti Gradske kavane u Dubrovniku izvinio zbog tog gesta. Nisam ga stvarno krivio ni za šta, sve sam u suštini sam zabrljao, ali je to izvinjenje bilo temelj našeg kasnijeg dugogodišnjeg prijateljstva.

Ostaje još jedan bizarni detalj. Iako sam taj početni, katastrofalni neuspeh uspeo da prebolim - šta više, pomogao mi je mnogo u daljoj karijeri (moje geslo je postalo: neuspeh čeliči, uspeh korumpira) – ipak do dana današnjeg nisam smogao snage da ponovo pogledam „Bez naziva“. Možda bih, u ovim danom čamotinje, mogao zajedno sa onima koji će prvi put videti ovaj film, da ga ponovo odgledam i tu traumu prevaziđem…

Goran Marković


Godina proizvodnje: 1972.
Producentska kuća: RADIO TELEVIZIJA BEOGRAD, DRUGI PROGRAM
Reditelj: Goran Marković
Direktor fotografije: Milan Spasić
Montaža: Mihailo Ilić
Muzika: Saša Vajnstangl

Uloge: Zorica Koljević, Goran Sultanović, Branko Milenković, Danilo Bata Stojković